IZGUBLJENI OSMIJEH

Ispao mi osmijeh
davno nekoć
iz rukava
u kom` bijaše
poput asa,
za nedaj Bože,
za pokrit` igru,
varku,
halucinaciju,
sjenku...
Ispade mi,
nasred puta,
pa ga vjetar
i otpuha,
preko mosta
pa u rijeku,
mutnu,
duboku,
tamnu
i daleku...
Sve brzace
prošao je,
utopi se
pa izranja,
za dah moli,
ali grca,
da prepusti se
umalo će,
pušta struji
da ga nosi...
Nasuka se
sred obale,
kamenje mu
zadnji smiraj,
sunce prži
jad i bijedu,
kroza nj vide
sve se kosti...
Ležeć` tako
poput leša,
moj se osmijeh
uskomeša,
oblak jedan
malo stade,
pa mu hlada 
trunak dade,
da odahne,
da se digne,
da oživi
i da stigne
natrag kući,
preko polja,
i planina,
preko šuma,
i dolina,
hita,
trči,
svud 
tišina...
Gleda posvud
traži mene,
lice moje,
bolne sjene,
grč prepozna,
skutrena sam
posve sama,
onkraj vrištine,
skamenjena 
godinama...
Uvuče se
tiho,
tiše,
u moj rukav
pa me stišće,
štipka,
diše, 
lice mi se
zarumeni,
evo njega,
opet
k meni...