Mišljah nekoć,
da,
uistinu mišljah,
kako tama u meni 
nema kraja...
Mišljah tada,
kako noći u meni
nemaju ni početak,
ni svršetak...
Sredinu samo...
Stajah tada,
kao i sada,
sred te crnine,
gledah gore,
ruke pružah...
Samo noć...
Mišljah nekoć
da će tamu
odnijet` krinka,
al` i krinku
proguta tmina...
Mišljah tada
da će noć u meni
prekrit` zvijezda sjaj,
al` i zvijezde
padoše u mrak...
Vapih,
vikah,
moleć` odvajkada
da u meni svijeća zatreperi...
Klečah,
jecah,
krvlju prosih...
Ali tmina osta jača!
Mišljah nekoć
da će mrak u meni
lampion postat`
i odlebdjet sam...
... na papiru znakom...
Mišljah tada
da će crno
bijelim postat`
prstenom jednim
tankim,
zlatnim...
Sanjah nekoć
i o kuli 
koja blješti,
sjaji,
žari...
Mišljah tada
da ću sama 
razbit` tamu
koja vlada...
Ne znadoh tada,
al` znam sada,
da je tama to što jesam...
Da me tama
štiti,
brani,
slama...
Mišljah nekoć 
da se borim 
zvijeri protiv
i u noći
slušah jauk 
ptica njenih...
Ne znadoh tada,
al` znam sada,
da sam ja 
i zvijer
i ptica....
Da je tama
moje lice,
moja pjesma,
moje biće... 
Mišljah nekoć...
Al` znam sada,
da sam ja
u tami
sama - tama...